1. Света мученица Пелагија Тарсанка. Рођена у граду Тарсу, од родитеља незнабожних, но знаменитих и богатих. Чувши од хришћана за Христа и за спасење душе, она се разгори љубављу према Спаситељу и у души беше сва хришћанка. У то време беше страшно гоњење хришћана. Догоди се, да се сам цар Диоклецијан заустави у Тарсу и, да се за време његовог бављења у том граду, његов син, царевић, заљуби смртно у Пелагију и хтеде је узети за жену. Одговори Пелагија преко своје зле мајке, да се она већ обрекла своме небесном Женику, Христу Господу. Бежећи од сквернога царевића и од своје зле мајке, Пелагија потражи и нађе епископа Клинона, човека знаменита због своје светости. Он је поучи у вери хришћанској и крсти. Тада Пелагија раздаде своје раскошне хаљине и много богатства, врати се дому и исповеди мајци, да је она већ крштена. Чувши за ово царев син и, изгубивши сваку наду, да ће моћи добити ову свету девицу за жену, прободе самога себе мачем и умре. Тада зла мајка сама оптужи цару своју ћерку и предаде му је на суд. Цар се задиви лепоти девице и, заборавивши свога сина, распали се нечистом страшћу на њу. Но како Пелагија оста непоколебљива у вери својој, осуди је цар на сажежење у металном волу, усијаном од огња. Када је мучитељи обнажише, света Пелагија се прекрсти крстом и, с благодарном молитвом Богу на уснама својим, сама уђе у усијаног вола, где се у трен ока сва растопи као восак. Пострада чесно 287. године. Преостатак њених костију добави епископ Клинон и сахрани на брду под један камен. У време цара Константина Копронима (741-775) на томе месту би саграђена красна црква у част свете девице и мученице Пелагије, која се жртвова за Христа, да вечито царује са Христом.

2. Свештеномученик Силуан, епископ гаски. Био најпре у војничкој служби, но доцније, гоњен силином вере своје, пређе у духовну службу. Оптужен да обраћа незнабошце у хришћане, он буде најпре љуто истјазаван, а потом посечен са четрдесет других војника 311. године; и тако сви посташе грађани небески.

3. Преподобни Никифор. Био најпре римокатолик, па потом прешао у Православље. Подвизавао се као монах у Светој Гори са мудрим Теолиптом. Био је учитељ славноме Григорију Палами и написао је дело о умној молитви. Представио се мирно Господу у XIV веку. Он је учио: „Сабери ум свој, и принуди га да уђе у срце, и тамо остане. Када се ум твој утврди у срцу, не треба да стоји празан, но непрестано нека чини молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! И никад да не умукне. Кроз то ће се уселити у тебе цео низ врлина: љубав, радост, мир, и остало, због којих ће после тога свака твоја прозба у Бога бити испуњена“.

Пелагија као ангел светла
Предста цару на суд и осуду;
Зверовидни цар joj говораше:
– Венцем ћу те овенчати царским,
Буди моја жена међ женама!
Пелагија смело одговара:
– Ја се гнушам брака c незнабошцем,
Никад, царе, твоја бити нећу,
Шта ли нудиш? Венац од прашине!
Ја три венца имам у Господа,
У Исуса мог вечног Женика:
Први венац – јер веру одржах,
Други венац – јер девство сачувах.
Трећи венац – венац мучеништва.
Нe оклевај, царе нечестиви.
Дроби ово тело од прашине,
Дроби, сеци, гори, и самељи.
Да пре душа иде на венчање.
Да пре станем уз Женика свога.
Спаситеља Бога бесмртнога.

РАСУЂИВАЊЕ
Млад и неискусан у духовној борби човек подвлачи свако своје добро дело са самопохвалом. Но опитни војник, усред окршаја са страстима и демонима, омаловажава свако своје дело и појачава молитву своју за помоћ Божју. Авва Матеј говорио је: „Што се човек више приближује Богу, то види себе више грешним.“ И још је говорио: „Кад сам ја био млад, мислио сам, да можда неко добро чиним; a сад кад сам остарео, видим да немам ниједног доброг дела.“
Није ли сам Господ рекао: нико није добар осим једнога Бога? Ако је, дакле, само једини Бог добар и извор свакога добра, како се онда може догодити неко добро дело, да није од Бога? И како неко, ко учини добро дело, може приписати га себи a не Богу? Па кад је тако, чиме се онда може похвалити смртан човек? Ничим, осим Богом и добротом Божјом.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам вазнесеног Господа Исуса и то:
1. како Он Својим вазнесењем доказује Своју божанску природу и Своју божанску моћ,
2. како Он Својим вазнесењем у небо показује људима да постоји један бољи, узвишенији свет и живот – свет и живот небески.

БЕСЕДА
о идолопоклонству као прељуби
Јуда као и Израиљ оскврни земљу јер чињаше прељубу с каменом и с дрветом. (Јерем. 3, 9)
Каква је то прељуба, коју учинише Израиљ и Јуда (тј. народ израиљски и јудејски) с каменом и дрветом? То је поклоњење идолима од камена и дрвета. Но, пре овога греха, они учинише један други, наиме: одвратише се од поклоњења Богу правоме, Богу живоме и јединоме. Зашто се њихово идолопоклонство назива прељубом? Зато што су они били везани првом љубави за Бога правога, за Бога живога и јединога, па су после изневерили ту љубав и предали се срцем туђим идолима од камена и дрвета. Зато Господ назива њихово идолопоклонство прељубом.
Да ли је овај укор Божји био заслужен само у оно старо време, а не и у наше, и само од Израиља и Јуде, а не и од хришћана? Нажалост, овај укор Божји потпуно је заслужен и данас од многих хришћана. У коме је год охладнела љубав према Богу правоме, Богу живоме и јединоме, и разгорела се ниска љубав према стварима од камена и од дрвета, према трулежним стварима и смртним створењима, тај прељубу чини, и тај навлачи онај укор Божји на себе. Тада је онај укор Божји и данас уместан као и некад, јер онда грешаху људи не познавајући Христа, а сада греше познавајући Христа.
О браћо, докле ће се вући ово мрачно идолопоклонство по земљи? Докле ће заударати земља од људске прељубе са идолима од камена и дрвета, од сребра и злата, од тела и крви? Није ли свемоћни Христос сакрушио све идоле у прашину и пепео? Зашто се сада неки сагињу и од те прашине поново праве себи богове? Због ђаволске лажи и своје сопствене самообмане.
О Господе вазнесени у врховно небо, одбрани нас од ђаволске лажи и наше сопствене самообмане. Сачувај нас од срамне прељубе са сакрушеним идолима – Крстом Твојим чесним. Помози нам, Господе, да се непрестано поклањамо само Теби Богу правоме, Богу живоме и јединоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.