1. Преподобни Јован Лествичник. Писац знамените Лествице. Дошао однекуд на Синајску гору као шеснаестогодишњи дечко и ту остао, најпре као послушник, потом као отшелник и најзад као синајски игуман до своје осамдесете године, када је и скончао око 563. године. Његов животописац, монах Данил, каже за њега: „Узнесе се телом на Гору Синајску а духом на Гору Небесну“. Код свога духовног оца, Мартирија, проведе у послушности деветнаест година. Анастасије Синајски, видевши једном младог Јована, прорече о њему да ће бити игуман синајски. По смрти свога духовника Јован се повуче у једну пештеру где у тешким подвизима проживе двадесет година. Његов ученик Мојсеј заспа једног дана у хладу једног великог камена. Јован на молитви у својој ћелији виде да је његов ученик у опасности, и поче се за њ Богу молити. Када доцније дође Мојсеј, паде на колена и заблагодари своме духовном оцу што га спасе од сигурне смрти. И исприча како у сну чу где га Јован виче, па скочи, и у том часу онај камен паде. Да није скочио, камен би га убио. На наваљивање братије Јован се прими за игумана, и управљаше спасењем душа људских са ревношћу и љубављу. Чу једном прекор од неких, као да је он многоглагољив. Не расрдивши се нимало, Јован заћута и целу годину не проговори ни речи, док га браћа не умолише да проговори и настави учити их својом богоданом мудрошћу. Једном дође шесто поклоника у манастир Синајски. При трпези сви видеше једног окретног младића у јеврејском оделу, који служаше и другим слугама заповедаше и распоређиваше. Наједанпут тога младића неста. И кад се сви обзираху и распитиваху, рече Јован: не тражите га, то пророк Мојсеј послужи на своме месту. За време свога молчања у пештери Јован написа многе корисне књиге, од којих је најславнија, и дан-данас много читана Лествица, у којој се описује метод узношења душе к Богу као уз неку лествицу. Пред смрт одреди Јован за игумана брата свог по телу, Георгија. Но овај туговаше много због растанка са Јованом. Тада му Јован рече, да ако се он удостоји близине Божје у оном свету, молиће, да и он, Георгије, те исте године буде узет на небо. Тако се и зби. После десет месеци и Георгије усну, и усели се међу грађане небеске као и велики му брат Јован.

2. Спомен на монаха. Спомен на монаха, који радосно умре, јер никога у животу не осуди. Овај монах беше лењив, небрижан, немолитвен, али кроз цео живот ниједног човека не осуди. И кад умираше, би весео. Кад га братија упиташе, како при толиким гресима умире весео, он одговори: „Видех сад ангеле који ми показаше хартију са многобројним гресима мојим. Ја рекох њима: Господ је рекао: ‘не судите да не будете осуђени’. Ја никада никога не осудих и надам се у милост Божју да ме неће осудити“. И ангели исцепаше ону хартију. Чувши ово монаси, удивише се и поучише се.

Ko буктиња ниска на гори Синају
Јован се сијаше у небесном cjajy
Покоривши тело, покорив помисли.
Он ступње к победи до тридес исчисли.
Стратегију чудну и дивну тактику
У аманет даде духовном ратнику.
Кој’ духовну борбу жели изучити
И у овој борби славно победити.
„Лествица“ пречудна Духом написана,
Када страшна борба беше окончана,
Кад Јован Победник свет са себе стресе,
Kao дар драгоцен њу браћи донесе.
Епопеја то је душе човечије,
Кад из праха жели к небу да с’ извије,
Епопеја страшна борбе и страдања,
Епопеја светла вере и надања.
To нам Јован даде, Богом просвећени,
Оружје пресветло и теби и мени.
A сада се Јован пред Господом моли,
Да нам Господ помоћ послати изволи
Када се ми к Њему лествицом дижемо.
Да нам руку пружи, да My и стигнемо.

РАСУЂИВАЊЕ
Ако је унижење пред људима нужно ради узвишења пред Богом, и привремени труд ради бесмртног живота, шта те се тиче, што ће неко махнути главом и насмејати се твоме унижењу? Јован безмолвник био је 10 година епископ у Аскалону, потом видећи да му сметају почасти људске преруши се у проста монаха и дође у манастир Св. Саве Освештаног, где му се даде да скупља и доноси дрва и вари сочиво за раднике. Кад и ту би познан, он се затвори у келију где проживе 47 година хранећи се само земљом.
Тако су стари избегавали почасти људске, за које се многи у наше дане вратоломно боре расипајући душу своју у прах и пепео.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у смрти и то:
1. како тело његово скиде с крста Јосиф из Ариматеје,
2. како Јосиф и Никодим обвише тело Господње у чисто платно,
помазаше Га мирисима и положише у гроб нов,
3. како верни и небојажљиви бише ова два угледна човека усред множине непријатеља Христових и усред општега страха и одрицања.

БЕСЕДА
о познавању Сина Божјег усред општег мрака
Заиста овај бијаше син Божији. (Мат. 27, 54)
Те речи изговорио је капетан који је вршио своју дужност савесно као војник. По наредби својих претпостављених он је имао да чува тело Христово на Голготи. Споља као једна машина, унутра човек са будном душом. Он, римски војник, незнабожац, идолопоклоник, виде све шта се зби при смрти Христа Господа, и узвикну: заиста овај бијаше син Божији! Не знајући за Бога Јединога, нити знајући закон и пророке, он наједанпут схвати оно што свештеници Бога Јединога и познаваоци закона и пророка не могоше никако схватити. И тако се обистини и овом приликом реч Господња: ја дођох на овај свијет, да виде који не виде, и који виде да постану слијепи (Јов. 9, 39). Ваистину, прогледа онај који би духом слеп, а сасвим ослепеше они који мишљаху да виде!
Није могуће да старешине јеврејске не видеше помрачење сунца, не осетише земљотрес, не смотрише камење како се распада, не сагледаше завесу у храму како се цепа, не познаше многе од светих који из отворених гробова изађоше и јавише се у Јерусалиму. Све су то они видели и о свему се тачно осведочили, па ипак је дух њихов остао слеп и срце камено. Све те појаве, страшне и необичне, они су вероватно тумачили – како би и данас неверни чинили – случајем и привиђењима. Безбожници свих времена све тумаче случајем и самообманом кад год се прст Божји јавља да људе покара, упути или обавести.
А римски капетан, Лонгин – тако му беше име – погледа без предрасуде у све што се деси, и исповеди под Крстом веру своју у Сина Божјег. Његов узвик није се отео случајно из његовог устрашеног срца, него је то било његово вероисповедање, за које је он доцније и живот свој положио, да прими бољи у Царству Христовом.
О браћо, како је велики овај римски капетан, који видећи мртва Господа, усред разбојника, распета на ђубришту на Голготи, познаде Га као Бога и исповеди Га као Бога. А како су малени, о браћо, сви они из хришћана, који познаше Господа као васкрсла, као прослављена, као победиоца, и победоносиоца кроз хиљаде светитеља Својих, па ипак држе сумњу у срцу своме као отровну змију, која им све дане трује и живот њихов у вечни мрак сахрањује.
Господе Распети и Васкрсли, помилуј нас и спаси! Теби слава и хвала вавек. Амин.