1. Сабор светих Седамдесет апостола. Осим дванаест великих апостола, Господ је изабрао још и седамдесет других, малих апостола, и послао их на проповед Јеванђеља, „И посла их два по два пред лицем својим у сваки град и мјесто куда намјераваше сам ићи… Идите; ево ја вас шаљем као јагањце међу вукове“ (Лк 10, 1 и 5). Но као што је један од Дванаесторице, Јуда, отпао од Господа, тако су неки од ових Седамдесет одустали од Господа не с намером издајства, него по немоћи људској и маловерности (Јов 6, 66). И као што је Јудино место било попуњено другим апостолом, тако су и места ових била попуњена другим изабраницима. Ови апостоли трудили су се на истом послу као и дванаест великих апостола, били су помоћници Дванаесторици у ширењу и утврђивању Цркве Божје у свету. Многе муке и пакости претрпели су они од људи и демона, но њихова тврда вера и жарка љубав према васкрслом Господу учинила их је победиоцима света и наследницима царства небескога.

2. Јевстатије, архиепископ српски. Рођен у Будимљанској жупи од родитеља богобојажљивих. Као младић замонашио се у Зети, па је прешао на виши подвиг у Хилендар. Временом постане игуманом хилендарским. И као игуман буде изабран за епископа зетског, а после извесног времена и за архиепископа српског. Био је муж високо добродетељан и управљао је стадом Христовим с ревношћу и љубављу. Упокојио се мирно 1279. године у старости, узвикнувши пред смрт: „У руке твоје Господе предајем дух мој“. Мошти му почивају под спудом у храму Пећке патријаршије.

3. Евнух царице Кандакије. Апостол Филип крстио је овога црнца и евнуха (Дап 8, 26-40). По крштењу, евнух се вратио дома и почео проповедати Христа. Он је био првим апостолом вере међу црнцима у Етиопији. Скончао је мученички и удостојио се царства Божјег.

4. Преподобномученик Онуфрије хилендарац. У младости наљути се на родитеље и пред Турцима изјави да ће се потурчити. Одмах за тим покаја се за те речи, оде у хилендар где се замонаши. Мучен савешћу, он се реши на мучеништво. Зато, с благословом духовника свога, оде у Трново, где се јави Турцима, објави себе хришћанином, наруга се Мухамеду, због чега би посечен 4. јануара 1818. године у тридесет и другој години свога живота. Тело овог духовног витеза није сачувано, јер га Турци бацише у море.

O витези крста, синови светлости,
Ви још нисте прошли, децо будућности,
Јер ви нисте мртви, ка’ што Христос није,
Но живи животом што никад не гније.
Венцедавац Господ, увенча вас красно
Што му име свето објависте гласно,
Пред цари и књази, пред страшни џелати.
Ви служисте Богу – свет вам муком плати.
Ходисте за Христом, o Христове пчеле!
Свет налисте медом, напунисте зделе!
Ублажисте душе, умиристе страсти,
Христовим мирисом земљу окадисте,
Co и светлост свету и тамјан му бисте.
Седамдесет друга, сви c љубављу истом,
Ко гране са стаблом сви сљубљени c Христом;
Седамдесет звезда око Сунца – Христа,
И ангели ту су, и Дева Пречиста,
Ту сласт несказана, радост невиђена,
Победника славних пролазног времена.
Апостоли свети, слава вам и хвала,
Из ваше је крви правда процветала.

РАСУЂИВАЊЕ
Бог слуша молитве праведника. То се јасно види из живота Мојсеја и Илије и осталих старозаветних праведника и пророка. као и из живота апостола и светитеља. Када се св. Геновева као калуђерица подвизавала у Паризу, догоди се да Атила са својим дивљим Хунима опколи Париз. Страх и ужас обузме све житеље Париза који су свакога часа очекивали заузеће града од непријатеља. Тада св. Геновева позове народ да пости и Богу се моли па ће се несрећа отклонити. Мноштво људи и жена одазову се позиву ове светитељке и почну постити и молити се. Сама пак Геновева највише је постила и најусрдније се Богу молила. После кратког времена непријатељ се окрене од Париза, без икаквих видљивих узрока, и оде на другу страну. Оно што не може учинити мач многих грешника, може молитва једног праведника.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам богатство Божје силе, мудрости и љубави и то:
1. богатство те силе, мудрости и љубави, показане у створеној природи,
2. богатство те силе, мудрости и љубави, откривене свету кроз Господа Исуса Христа.

БЕСЕДА
о грађанима онога света
Од свијета нијесу,
као ни ја што нијесам од свијета. (Јов. 17. 16)
Христос Господ није од овога света него само у оделу овога света. То је војвода, преобучен у одело сужња, да спасе сужње, заробљене грехом, материјом и сатаном. Па какав је војвода, такви су и војници његови. И они по духу нису од овога света: нису сужњи но слободни, нису робови но господари, нису трулежни но бесмртни, нису пропали но спасени. Такви су сви они које Христос регрутова и који, окусивши бесмртни живот, драговољно се одрекоше света и присташе уз Њега, и осташе му верни до краја живота на земљи. Рекао је Авва Мојсеј: „Нико не може ступити у војску Христову, ако не буде сав као огањ, и не презре почасти и покој, и ако не одсече све жеље телесне, и не ушчува све заповести Божје.“ Регрутован би и Јуда, но он отпаде и заволе тамницу више него царски двор, и ропство више него слободу, и трулеж више него бесмрће, и пропаст више него спасење. Но остали апостолски регрути велики и мали осташе му верни до краја, и извојеваше победу, која их прослави на земљи међу људима и на небу међу ангелима. Зато се славе и благосиљају и на земљи и на небу. Сви који се светом прославише, са светом и пропадоше, а који се Христом прославише, Христом се и спасоше. Слава света је смрт, а слава Христова је живот, живот вечни и никад умрли.
Господе бесмртни, иако смо и ми од света по телу и греху, регрутуј нас у Твоју војску, која није од света по духу, по сили, по мудрости и љубави. Да и ми кад умремо свету, живимо у бесмртном царству Твоме, с ангелима, апостолима и светитељима. Због љубави и молитава светих апостола Твојих. Теби слава и хвала вавек. Амин.