1. Преподобни Давид. Родом Солуњанин. Најпре се подвизавао близу Солуна у једној колиби, направљеној под бадемовим дрветом. Доцније продужио подвиг свој у Тесалији. Толико се очистио постом, молитвом и бдењем, да се удостојио примити велику благодат од Бога. Једном је узео жара на руку, метнуо тамјан, и окадио цара, без икакве повреде руке своје. Видећи то, цар му се поклони до земље. Многобројним чудесима својим задивио је људе. Упокојио се мирно, и преселио у блажену вечност 540. године.

2. Празник иконе Тихфинске. Ова икона Пресвете Богородице била је најпре у Цариграду, но на седамдесет година пред пад Цариграда, 1383. године, она се изненадно појави на ваздуху близу града Тихфина у северној Русији. Ту где се спустила на земљу, буде постројена црква и обитељ. А по граду Тихфину прозове се Тихфинска. Безбројна чудеса десила су се од ове чудотворне иконе; нарочито многи болесници добили су од ње исцељење.

3. Празник иконе Одигитрије. Ову је икону радио на дрвету сам јеванђелист Лука. Њу је видела Пресвета Богородица и благословила је. Ту икону свети Лука подарио је державном Теофилу, за кога је писао Дела светих апостола. Из Антиохије икона се доцније пренесе у Јерусалим, а из Јерусалима узме је царица Евдокија и пошаље у Цариград царевој сестри, побожној Пулхерији, на дар. Пулхерија је положи у Влахерну цркву, своју сопствену задужбину. Једанпут се јави Пресвета Богородица двојици слепаца и доведе их у цркву Влахерну, пред Своју икону, и ту им обојици поврати вид. Због тога ту икону прозваше Одигитрија – Путевођа. Када војске персијског цара Хозроја и скитског Кагана ударише на Цариград, патријарх Сергије изнесе ову икону на бедеме градске, и ношаше је по бедему. И Пресвета Богородица тада спасе хришћане од нехришћана. Збунише се војске непријатељске, море се усколеба, лађе се потопише, преостали у животу непријатељи дадоше се у бекство. Од тада је установљен спомен овога чуда Пресвете Богородице у суботу пете недеље Часног Поста са читањем Акатиста. У време иконоборства ова икона би пренета у обитељ Пантократора и тамо зазидана у зид, и би остављено кандило пред њом да гори. Како је зазидана, онако је после и нађена.

4. Празник Богородичине иконе Лидске, или Римљанке. Патријарх Генадије пошаље ову икону у Рим за време иконоборства. Она доплови ту сама брже од било код брода, и кад се иконоборци уморише од свог прогона она доплови назад у Цариград истим путем.

Икону Лидску Богоматере
Патријарх Герман, заточеник вере,
Испосла папи из Цариграда
Кад за иконе исток пострада.
Икона пође по врху воде.
Бржа но броди што морем броде,
Лакша од воде и од зефира.
Врхом таласа, воду не дира.
Дуго икона у Риму оста,
Доста времена, година доста,
Све док цареви иконоборни
Од борбе c Христом сташе уморни
A кад мир златни Исток позлати
Икона Лидска дома се врати,
Лакша од воде и од зефира
Врхом таласа, воду не дира,
Две престонице, две мученице,
Познаше силу Богородице,
Силу пречудну Лидске иконе
Што мртве диже и лечи болне.

РАСУЂИВАЊЕ
Покајање је неопходно за хришћанина непрестано, до последњег издисаја. „Размотри и видећеш“, говори св. Марко Подвижник, „да се тајна благочешћа у угодницима Божјим остварила кроз покајање.“ Покајање и на самртном часу! Десио се овакав случај: стари испосник и познати духовник умирао, и позвао свештеника да га причести. Уз пут се придружи свештенику неки разбојник, и пожели и сам да види како свети човек умире. Свети старац је мирно примио Причешће и мирно се разговарао са свештеником. Тад се разбојник заплаче и рекне: „Благо теби! Ах, какве ли ћу се смрти ја удостојити?“ Свети старац (наједанпут погорђен) одговори му: „Буди и ти као и ја, па ћe и теби бити као и мени!“ Разбојник се врати путем све плачући и кукајући сам над собом. Утом падне и умре. Тада људи видеше неког јуродивог где плаче над светим старцем a игра и пева над разбојником. Кад су га упитали за узрок томе, он одговори: „Гордошћу онај погуби све заслуге; покајањем овај обра све плодове!“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење жене згрчене (Лк. 13, 11) и то:
1. како Господ метну руку на жену згрчену, и жена се исправи,
2. како је и душа моја као жена згрчена, и к земљи искривљена,
3. како Господ може метнути на моју душу руку Своју, тј. Духа свог Светог и згрчена ће одмах бити исправљена.

БЕСЕДА
о страху безбожника
Бјеже безбожници кад их нико не гони, а праведници су као лавићи без страха. (Приче Сол. 28, 1)
И сенке се боје безбожници; сенке од дрвећа чине им се као војске. Где год шта шушне, безбожник мисли: осветник долази! Треперење лишћа он чује као звеку синџира; гласове птица он прима као поклич ловаца који јуре дивљач; траву он гледа као шпијуна свога злочина; воду као сведока против себе; сунце као судију; звезде као подсмеваче. О браћо моја, колико се лажи рађају из страха! Јер и страх је од греха, грех од ђавола, а ђаво је отац сваке лажи.
Страх је први плод греха. Кад Адам сагреши, он се сакри испред лица Божјег. И кад га Бог викну, он рече: чух глас твој, па се поплаших (Пост. 3, 10). Пре греха Адам није знао за страх; нити се скривао испред лица Божјег, но, напротив, јурио је вазда у сусрет Богу. А чим згреши, поплаши се!
А праведници су као лавићи без страха. Без греха, без страха. Без греха, без немоћи. Безгрешни су моћни врло моћни, и храбри врло храбри. Праведници су снажни и неустрашиви. Такви су праведници, само праведници.
О Господе безгрешни, спаси нас од празнога страха, но пре тога сачувај нас од греха, страху родитеља. Теби слава и хвала вавек. Амин.