1. Свешт. муч. Јануарије. И други с њим. Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама, које он незлобиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик неповређен стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаше тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше, па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони Путеолски Прокул и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и не такнуше. Тада их све мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело св. Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше умро јединац син, узела из цркве икону св. Јануарија и положила на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе. Чесно пострада св. Јануарије 305. год.

2. Св. муч. Теодор. И други с њим. Пострада за веру Христову у Перги Памфилијској у време цара Антонина. Беше Теодор млад и красан лицем. Када га намесник те области изабра са другим младићима, који се имаху послати на службу у двор царски, Теодор се успротиви и изјави да је он хришћанин. Беше због тога мучен разним мукама, па онда бачен на огањ. Но из земље проври вода и погаси огањ. Намесник то приписиваше неким мађијама Теодоровим. А мученик му рече: „ово није дело моје силе него Христа Бога мога; а ако хоћеш да познаш силу твојих богова, наложи други огањ и баци једног од твојих војника, па ћеш надам се познати силу њихову и свемоћ Бога мога“. Хтеде намесник заиста да баци једног од војника, но они га у страху мољаху да баци жреца Диоскора место њих, жрец пак мољаше да баци самога идола Зевса и остале идоле, па ако су богови, они ће се лако спасти. А то Диоскор рече зато, што већ беше срцем обраћен Христу пошто виде чудо са Теодором. Сазнав ово, намесник осуди Диоскора на смрт и спали. Тако исто предаде смрти и Теодора и два војника, Сократа и Дионисија, и још Филипу мајку Теодорову. Теодора распеше на крст, на коме тек трећи дан издахну. Сократ и Дионисије бише копљем прободени, а Филипа мачем посечена. Сви бише увенчани венцима славе у царству Христовом.

– Цару једном служим, и другом не могу,
Служим Христу живом, Господу и Богу!
Тако Тодор рече римском намеснику,
Намесник га гледа к’о у красну слику,
Па га поче најпре одвраћати тихо,
Но сва одвраћања осташе на лихо.
*
У огњеној пећи, с двојицом другова,
Тодорова уста препуна псалмова.
Бог хлађаном росом страшни огањ поли,
У сред огња Филип свог Господа моли, –
Да пре смрти мајку једном видет може
– По милости то ми још учини, Боже!
И мајка се јави свом сину у пећи,
Једно другом рече што имаде рећи.
*
Филипу старицу намесник призива,
Старица се њему послушно одзива.
– Звао сам те, рече, да светујеш сина
Да с’ одрекне јавно Назарећанина,
И призна богове римске царевине,
Ако желиш синак да ти не погине. –
A Филипа рече: пре него га роди’
Ја се молих Богу: помилуј Господи!
И извешће примих, да ћу доживети.
Свог сина распета за Христа видети.
И зато сам сада спрам смрти немарна
За смрт нас обоје Богу благодарна.

РАСУЂИВАЊЕ
Чувај срце! говорили су у старини опитни подвижници. А отац Јован Кронштатски, у наше дане, говори исто тако: „срце је фино, лако духовно, небесно по природи својој, – чувај га; не обремени га; не оземљени га; буди крајње уздржљив у јелу и пићу и у опште у телесним задовољствима. Срце – храм Божји; кто растлитъ храмъ Божій, того растлитъ Богъ (I Кор., 3, 17).“ Духовни опит у старом добу и духовни опит у наше време истоветан је, под условом да је истоветно и вероисповедање. Небесно сазнање до кога су долазили стари подвижници не разликује се од небесног сазнања до кога долазе нови подвижници. Јер као што је Христос исти данас као и јуче, тако је иста и природа људска. И што је главно: исто је срце људско, иста жеђ његова и глад његова, и ништа га заситити не може до слава и сила и богатство Божје.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како Он јављајући се апостолима јавља се свима нама;
2. како је Његово васкрсење доказ бесмртног живота и благовест о бесмртном животу васцелом роду људском.

БЕСЕДА
о Христу у срцу верних
Да се Христос усели вјером у срца ваша. (Ефес. 3, 17)
Нема Христа онај ко Га има само на језику. Нити има Христа онај ко Га има само на хартији. Нити Га има онај ко Га има само на зиду. Нити Га пак има онај ко Га има само у музеју прошлости. Онај Га у истини има ко Га има у срцу. Јер је Христос љубав, а престо љубави је срце. Ако ти је Христос у срцу, онда ти је Он – Бог. Ако ли ти је Он само на језику, или на хартији, или на зиду, или у музеју прошлости, па ма Га ти и називао Богом, Он је играчка за тебе. Чувај се тада, о човече, јер се нико не може некажњено играти с Богом. Срце је привидно тесан орган, но у њега се може уселити Бог. И кад се у њега усели Бог, оно је напуњено и препуњено, и ништа више у њ не може стати. Ако ли се пак у њега усели сав свет, без Бога, оно остаје празно.
Браћо, нека се Христос, васкрсли и живи Господ, усели вером у срца ваша, и срца ваша биће напуњена и препуњена. Но Он се не може друкчије уселити у срца ваша до вером вашом. Ако ли вере немате, Христос ће остати само на језику вашем, или на хартији, или на зиду, или у музеју прошлости. Каква вам је корист од тога? Каква вам је корист држати живот на језику а смрт у срцу? Јер ако држите свет у срцу а Христа на језику, држите смрт у срцу а живот на језику. Не помаже жедном вода на језику. Спустите живога Христа у срце, и напојићете се истински, и осетићете сласт неисказану.
О васкрсли Господе, очисти срце наше од смртоносних гостију у њему, и Ти се усели у њега. Да би живи били и Тебе прославили. Теби слава и хвала вавек. Амин.